ČLANCI

ARTICLES

Search
  • Društvo sećanja

Петар Матић Дуле, последњи живи народни херој у Србији (први део)

Updated: Apr 2, 2018

Андрија Поповић, 31. март 2018. Разговор вођен крајем 2016. Комплетан интервју изашао као чланак у часопису Споменица историјског архива Срем, за 2017.

Петар Матић Дуле рођен је 6. јула 1920. у Иригу, у земљорадничкој породици. Године 1940. придружио се Комунистичкој pартији Југославије, а 1941. укључио се у Народноослободилачку борбу. Прошао је многе територије и борио се на многим фронтовима. Његово ратовање почело је у Срему, затим се борио у Босни, централној Србији и Славонији. Зарадио је неколико тешких рана и Орден народног хероја. Током борби био је командант Треће и Шесте војвођанске бригаде, до краја рата био је командант сремске оперативне зоне при главном штабу Војводине. Током последњих месеци борбе, послат је на руску Војну академију Ворошилов на додатну обуку. Пошто је ратовање окончано, завршио је и Војну академију ЈНА. Током деценија које су уследиле, учествовао је у друштвеном и политичком животу бивше Југославије. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. а пензионисан је 31. децембра 1980. из чина генерал-пуковника.


Фотографија преузета са: danas.rs


Током трајања борбе против окупатора из Другог светског рата, његов борачки пут укрстио се са многим знаменитим личностима о којима чува живо сећање. Данас живи у Београду и посећује родни Ириг када год може. Поред тога, увек радо учествује у раду Савеза антифашиста Србије. Пошто је крајем осамдесетих поднео оставку на све функције, није се превише појављивао у јавности. Појединац који није до танчина упознат са менталитетом сремских, а и свих других партизанских бораца, помислио би да су године запостављања и потискивања значаја Народноослободилачке борбе у одређеној мери поразиле старог борца. То се, наравно, није догодило. Генерал-пуковник Матић радо је дао интервју у децембру 2016. године. Његово држање и данас је изузетно достојанствено а очи препуне жара старог партизана. Премда ове године пуни 97 година, држи се као прави војник и неуморни борац, поносито и одлучно. Интервју који је пред читаоцима сачињен је на основу оригиналног исказа Петра Матића Дулета. Сачуван је његов начин приповедања који даје прецизне историјске податке и живу слику једног страшног времена. Подаци који су у њему наведени могу се пронаћи у лексикону Народни хероји Југославије, издатом у Београду 1982, у књизи Знамените личности Срема од I до XXI века, издатој у Сремској Митровици 2001. и у другим делима.


Какве су биле опште околности 1941?


Датум мог рођења је 6. јули 1920. године, у лексикону посвећеном народним херојима стоји 7. јул, из неких разлога, то је честа грешка. Августа 1940. године постао сам члан КПЈ-а, што није могуће рећи без осврта на укупне друштвене прилике у Срему, пошто ја нисам имао неке домете због младости и карактера мог рада. Друштвене прилике су у целини биле... То је неко предвечерје великог рата, народ се у ствари, с једне стране плашио рата а с друге стране се опредељивао на овај или онај начин у смислу за кога и са ким треба учествовати. То је најгрубље речено. Можда је веома значајно да кажем да је овај рат у Шпанији нека одскочна даска за прогресивни део људи или становништа укључујући и комунисте. То је био рат који је био очигледан и у коме се експонирао с једне стране фашизам, италијански и немачки, и с друге стране Руси, тј. Совјетски Савез као заштитник, и трећа страна је западни свет који се поплашио Хитлера односно фашиста, с разлогом, али није био спреман на неко одлучно супротстављање, односно, како се показало, није био спреман за одлучујући рат. То су биле прилике. Те прилике су имале огроман утицај на обавештене и мање обавештене људе који се не баве политиком, намеће потребу опредељења.


А какво је било стање у Иригу?


У Иригу је било комуниста, било је прогресивних људи, активних политичара, лево оријентисаних и то је управо на таласу тог Шпанског рата дошло до консолидације и прегруписања у смислу да је потребно опредељивати се и потребно је активирати се у смислу борбе против рата, а ако до рата дође, бити на страни која се бори против фашизма. Ми смо били мала организација, у почетку нас 5-6, касније се проширила. Морам да кажем да сам и сâм изненађен да смо имали неки утицај, како и на који начин баш не бих могао рећи, можда је утицај вршило целокупно држање чланова покрета и њихове приче о томе шта се дешава у Шпанији и шта се дешава у унутрашњој политици и кризи која влада на селу, на штету сиротиње. Тај процес се негде од почетка тридесетих година па надаље ширио, тако да смо ми у то предвечерје рата формирали задружну омладину. Имали смо 80‒100 чланова, имали смо своје просторије, где смо држали састанке. Званично, то је била задружна омладина, али у суштини, то су били ђаци и гимназијалци, занатлије, млади шегрти, највећи део сељака, пошто је Ириг по структури сељачко место, иако ми кажемо да смо у вароши и бунимо се ако се каже да смо са села. То је била почетна база нашег окупљања и активности и разговора, и та дискусија била је претежно везана за рат који је трајао и привео се крају, у смислу капитулације и победе фашизма с једне стране и с друге стране везана директније за економске, социјалне и политичке прилике у нашој средини и нашој околини.


У припреми за борбу ми смо, што је познато и забележено [1], у Иригу формирали не само партијски комитет, сремски комитет, него смо имали и штаб за организовање отпора окупатору. У тој организацији су били и бројни људи из других средина, првенствено из Руме и Митировице. Касније, кад су политички робијаши из Митровице побегли [2], највећим делом отишли су у Фрушку гору, али главно окупљање је било у Иригу. Ту је био, на неки начин, стицајем околности, центар договарања и планирања разних активности. Дакле, ја нисам отишао у планину кад су робијаши побегли, али је једна велика група из Ирига, првенствено чланова партије и СКОЈ-а, била послата тамо као обезбеђење, а из Ирига је 40 пушака послато за наоружање робијаша. Ја сам био у Иригу још неко време, све док нисам, од комшије Немца, у току ноћи добио информацију да сам на усташкој црној листи и да ће ујутро доћи по мене. Напустио сам Ириг у току ноћи и отишао у брдо. Тај нам се човек после придружио, погинуо је у мојој бригади у источној Босни 1943. Од Врховног штаба стигло је ограничење по питању извођења акција у Војводини пре него што робијаши побегну, а кад су побегли, главни задатак био је њихово пребацивање у Мачву и даље до Ужица. У том погледу је била наша организација хвалисава. То је једина истина. Када су робијаши требали да иду са Фрушке горе, даље за Мачву и Врховни штаб, опет је из Ирига формиран један вод од 19 комуниста и скојеваца и они су те бивше политичке робијаше превели у штаб Мачванског партизанског одреда и вратили се, а тада је била већ гужва у Мачви, почела је криза, чак и распад, сви наши другови који су превели робијаше, вратили су се у одред и ми смо из Ирига и Крушедолског Прњавора и делом из Врдника у Фрушку гору извели још две чете партизана. Пошто су, дакле, робијаши пребачени, наша организација у брду већ је бројала велики број бораца. То је можда јединствен случај, позитиван, у коме је активност била усмерена ка припреми народа за политичке и ратне догађаје, а не на оружану борбу од првог дана. За то време су млађи чланови покрета који су изашли у шуму формирали партизанске десетине и полагали заклетву по тексту који смо добили из Врховног штаба. Сви они који су учествовали и заклињали се, дошли су у партизане, дакле то није било спонтано, из неког места је отишло 5 људи, из неког један човек, из неког 3-4, 6-7, сви су они, међутим, знали куда иду и на шта се обавезују. У том међувремену када су робијаши побегли Јован Веселинов Жарко, Вељко Пауновић и Паја били су стубови Фрушкогорског одреда. Они су били водичи, усмеравали нас и били су у ствари полуга активности да се у селима кроз разговор са сељацима, са омладином итд. обезбеди то што је неопходно. Та специфичност, која је стицајем околности да смо имали неку паузу у активности од самог почетка рата, односно до напада на Совјетски Савез, у ствари је била искоришћена до максимума и дала је огромне резултате. Ту је био у најужем кругу Камењар, Сима Релић, који касније има неких проблема, дакле то је била једна добра борбена а и у ствари и са робијашима и неким старијим друговима, искусна група која је преко разговора са људима, било младима, било старијима, остављала утисак великог поверења. То је најзначајније у почетном периоду.


Како су формиране прве борбене јединице, како су текле борбе?


Све је почело још пре напада на СССР. Симпатизери покрета били су познати, како претходним тако и новим, окупационим властима. У суштини, знало се да нас, чланове социјалистичке организације, очекује одлазак у Фрушку гору, само нисмо тачно знали када ће то бити. Као што сам већ рекао, добио сам информацију од мог комшије, Немца. Да се разумемо, у том тренутку, већина Немаца, Хрвата, Словака и других у Иригу, били су на неки начин укључени у систем окупационе власти. Тај мој комшија, међутим, био је добар човек, а, као што сам рекао, и члан моје бригаде у даљем току рата. Вече уочи мог одласка, имали смо састанак. Јоца Бритак је први сазнао за постојање црне листе и обавестио и мене у току ноћи, и то преко моје сестре од тетке. Рекао је да ће доћи по нас у 6 ујутро. Моја сестра од тетке је имала три сина, једног школарца, једног студента и једног малог. Њега је послала, још пре забране кретања, да обавести мене, а ја сам преко мојих комшија и активиста обавестио чланове партије, СКОЈ-а, и нико није ухапшен. После сам сазнао за оригинални извор информација, који сам претходно навео. Један мој брат од стрица, који иначе није био члан партије, појавио се када је ишла патрола за хапшење и мислили су да је и он део тога и пуцали су за њим. Степен организованости је имао утицај не само на нашу организацију него и на доста широк круг сељака, занатлија, радника и других, од самог почетка. Ми из Иришког среза образовали смо две чете у Фрушкој гори. Ми смо постали Подунавски партизански одред, а Фрушкогорски одред је био формиран одмах по окупацији, а у њему су од почетка били Камњар, Јохан, Лазица.[3] Ја сам у тај одред одлазио још док сам био активиста и водио среску организацију, током 1941, дакле још пре него што сам и сâм отишао у борце. Са њима сам се редовно сретао још неко време пошто сам постао борац. Формирали смо Прву иришку чету и Другу крушедолско-прњаворску чету, ту је било укључено и шест-седам Карловчана, који су били огранизовани пре рата. То је било језгро Подунавског одреда, који се касније у великој мери проширио и ушао у историју. Трећа чета, то су били омладинци, ми смо њих звали сунцокреташи. Све скојевци, то су били момци из подунавских места, Чортановаца, Крчедина, они су имали 2-3 пушке, али су проценили да се до оружја може доћи на тунелу, и њих 15‒20 или више, ишли су са штаповима од сунцокрета ноћу у акцију и успели су у акцији и формирали су чету. Те наше чете су биле састављене од по 50-60 људи. Испричао сам како је дошло до формирања Треће чете, а убрзо је настала још једна чета састављена из земунског и тог источносремског краја. Подунавски одред је добио и свој назив јер је његов састав углавном био из источног дела Фрушке горе. У том делу Срема, у то време, главни актери и организатори били су предратни студенти Чеда Рељић, Стеван Дороњски и још бројни други појединци. Сад тренутно не могу да се сетим њигових имена.

[1] О формирању организације КПЈ, као и о формирању првих партизанских одреда у Срему види: Срета Савић Коља, Срем у Народноослободилачкој борби, Београд 1963; Знамените личности Срема од I до XXI века, Сремска Митровица 2003, и др.


[2] Бекство из митровачког затвора организовано је током ноћи 21/22. августа 1941. Побегло је тридесет и два политичка заробљеника. Након бекства, неко време су провели на Фрушкој гори, а после се придружили борцима у различитим деловима Југославије. Од тридесет и два бегунца, осам је после проглашено за народне хероје. О детаљима бекства види: Radomir Prica, Fruškogorski partizanski odred, Sremska Mitrovica 1981, 24.


[3] О Камењару (као и о великом броју других народних хероја) написана је посебна монографија. Види: Олга Јовановић-Черевицки, Камењар, Рума – Сремска Митровица 1983. За додатне податке о народним херојима види: Narodni heroji Jugoslavije, Beograd 1982. Пописи бораца налазе се у мемоарским делима, као што је претходно наведена књига Сретена Савића Коље, а доступни су и у архивској грађи.


#PetarMatic #Dule #Irig #drugisvetskirat #partizani #secanje

149 views

© 2018 by The Remembrance Society.

All rights reserved.

  • Black Facebook Icon

Proudly created with wix.com

Irig, Serbia

drustvosecanja@gmail.com