ČLANCI

ARTICLES

Search
  • Društvo sećanja

Петар Матић Дуле, последњи живи народни херој у Србији (други део)

Андрија Поповић, 2. април 2018. Разговор вођен крајем 2016. Комплетан интервју изашао као чланак у часопису Споменица историјског архива Срем, за 2017.


Наставак од 31. марта 2018.


Немачка офанзива на Фрушу гору, 1942. године. Фотографија преузета са: wikipedia.org


По чему памтите 1942? Како сте задобили прве ране?


Ми смо тај Подунавски, као и Фрушкогорски одред често релоцирали. Имали смо бројне борбе, непријатељ је био свуда око нас а није се знало да ли ће данас или сутра доћи до борбе. То су биле специфичне прилике, баш код нас, у Фрушкој гори, где је окупатор надомак и то тако да код нас може бити за сат времена. Крајем ʼ41. и почетком ʼ42. било је доста доминантно уверење да смо ми били газде Фрушке горе, мада код нас у Подунавском одреду мање, јер смо више пута морали да напустимо планину, када је била офанзива веће снаге. Фрушкогорски одред је био јачи, имао је већи број бораца и они су били још снажнији у уверењу да је Фрушка гора наше станиште и упориште. У августу 1942. је дошло до велике офанзиве. [1] То је јако важно, то је нешто што је од великог значаја за историју нашег покрета у Срему и за целокупни ток Народноослободилачке борбе. Био је то део једног ширег програма, који је окупатор направио са циљем да очисти планине и сломи слободне територије. Прво је било планирано да се очисти Козара, затим да се очисти Папук и одмах затим да се очисти Фрушка гора. За офанзиву је Немачка довела једну свежу дивизију, ја не могу да кажем тачно јер сам заборавио, мислим да је можда дошла са источног фронта а можда и са западног, свакако то није била нека резервна дивизија која није била добро опремљена, већ једна комплетна дивизија која је имала 15 хиљада војника и добро наоружање за фронталне борбе војника. Ту су били и неки усташки пукови и батаљони. Све укупно, било је ту између двадесет и тридесет хиљада војника и они су прво ишли на нас, дакле на Подунавски, па затим на Фрушкогорски одред, што је за нас била нека срећна околност. Наш одред је пре тога био ангажован на паљењу пшенице, у складу са познатим начелом „Ниједно зрно жита окупатору“. Само моја чета се претходног дана вратила на планину. Палили смо велике количине пшенице на пољима и тракторе, дрешере за вршидбу по селима. Ја и моји другови из чете смо били обавештени да ће у Краљевцима доћи вршилица али да ће је чувати педесет немачких војника и онда смо се ми договарали да идемо то да нападнемо, дакле да по могућству разоружамо непријатеља и да запалимо вршалицу. То је и реализовано и тада смо ми те Немце изненадили и разоружали, нисмо их побили, већ само разоружали, заробили смо том приликом прва два пушкомитраљеза, до тад нисмо имали то оружје. Након тога, вратили смо се у Фрушку гору. Друге две чете још се нису вратиле сем ових неких рањеника, болесника, помоћног особља, а офанзива је почела. Била је велика дилема хоћемо ли да изађемо из шуме, јер ту је било и језгро покрајинског комитета са Веселиновим и још неким људима. Коначно смо се определили да морамо изаћи из Фрушке горе. То је изазвало узнемиреност код бораца у чети која је једина била ту, онда смо после поноћи, око два сата, кренули, то је август месец, коначно смо кренули да се пробијемо. У том нашем подухвату наишли смо на борбени строј, а строј је формиран од Банстола до иришке цесте; на том је потезу била распоређена немачка војска, војник до војника, са артиљеријом, заправо са неколико артељеријских батерија, односно дивизиона на разним местима, да не причам, није важно. Кренули смо и наишли на ту заседу, иако смо знали да њих ту има, али смо веровали да неће бити будни. Пошто је због тога завладала узнемиреност, ја сам ишао на челу, а један скојевац ишао је иза мене, по неким војним прописима. Значи, претходница па онда 200-300 метара иза нас је био део обезбеђења па онда чета. Наишли смо на заседу, почела је борба, били су изненађени, изгледа смо заобишли стражу, јер смо скоро нагазили на групу Немаца. То је била краћа борба, ја сам био рањен, један скојевац из Ирига, млади Банковачки, он је погинуо, а чета се само повукла и прешла преко иришке цесте, а иришка цеста је била блокирана, али не према Венцу, и они су отишли у Ривицу, ривичко поље. Поменута група из Покрајинског комитета је добила од наше чете једног Чортановчанина који зна добро тај крај и он је њих водио према Карловцима и између Карловаца и Банстола они су прошли ка Дунаву. Тако смо њих безбедно извукли. Таква покретљивост и сналажљивост карактерисала је цео покрет, а поготово нас на Фрушкој гори. Између осталог, зато је ова офанзива тако значајна.


Био сам рањен, рана је била незгодна, као што сам рекао, скоро смо се додирнули пушкама, Шваба и ја. Рањен сам у ногу, пошто је било из велике близине, метак је био ужарен. Тада лекара нисмо имали, а ни болничарка није била код нас у то време. Касније, када су лекари били у прилици да виде, нису веровали да се није инфицирао коштани или мишићни систем, а није се инфицирао зато што је била таква близина да је метак био усијан па је дезинфиковао у старту. Имам трагове око те ране, али то ми данас није проблем. Није био ни онда, сем што су моји саборци знали да сам рањен, могао сам да ходам, са пушком и здравом ногом. Лоша околност је била та да сам ја остао сâм и следећег дана сам се у шуми задржао у неком шипражју, а следећег дана сам кренуо ка логору. Кад сам био те ноћи рањен, сутрадан сам кренуо да пређем иришки пут помоћу пушке и ноге, ове здраве, негде око 4-5 сати поподне, када су Немци напуштали источни део Фрушке горе преко Венца, а и неки борбени делови су испод манастира Хопова и манастира Гргета долазили на иришки пут. Ја сам био мало даље од линије између винограда и шуме. Једна од последњих чета Немаца која је учествовала у претресима ишла је једном стазом преко брда, а главни део чете је ишао друмом. Заштитница, која је ишла иза чете 200-300 метара, један из те групе, а било их је шест, седам или десет, не знам сигурно, мене је спазио, да сам у винограду лежао, а стаза је била близу, на 20-30 метара од тог места где сам ја лежао. Ко би веровао, није нека стаза којом иду туристи, то је стаза за локалне шумаре и, пошто је он мене спазио, одмах је почео да пуца и ја сам пуцао у њих и стрмоглавио се низ стрмину. Она главнина је отишла доста далеко а још се због пуцања повукла. Међутим, један од тих Шваба, војника, бацио је бомбу на мене, на шта су они зауставили целу колону и развили се у стрељачки строј за претрес. Ја сам помоћу штапа и пушке успео да пређем на другу косу, све је то шума, већ је била ноћ и војска је дала знак да се повлаче. Другог дана ја сам изашао из шуме очекујући и да ће неко из Ирига или од партизана који се нашао изван трупа да се појави. Али, у ствари, појавила се једна мајка, једна жена, њен је син био у партизанима, није био у нашој чети и учинили смо контакт, она ми је рекла да се ту, на неколико стотина метара, налази један мртав борац, младић, Стевица Пушић. Он је сам себе заклао. Његова породица је пре два дана била сва побијена, отац, мајка, брат студент, још један брат, брат гимназијалац (5-6. разред гимназије), било их је иначе четири брата, сестра његовог оца чији је муж убијен 1941. а она је са сином студентом и сином ђаком дошла код брата, побегла из Митровице у Ириг. Оба младића су убили. Други син по старости није био у кући као и четврти син, био је у Каменици. Кад је видео да непријатељи долазе према њему, развијени у стрељачки строј, он је имао неку малу брицу, ножић, перорез, преклао се, изгубио свест, стрељачки строј је ишао, кад су видели да је крвав, нису пуцали, што је велико чудо, а овог другог су убили док су дошли до њега, исто Ирижанин, од тридесет и пет-шест година. Немци су потом отишли. Ја сам дошао до њега и послао сам ту жену у логор. Претпоставио сам да у логору има неког, и било је стварно. Дошла је једна група по Стевицу, а Стевица је после дошао свести и прибрао се. Тако се та велика офанзива завршила, што се тиче нас. Истовремено са офанзивом, у Срему је покренут и преки суд, страдале су хиљаде, од тога многи моји познаници и другови.


Mоја мајка је отерана у Јасеновац и убијена, мој отац је био у немачком затвору и пуштен је из затвора да умре, што се и десило после две недеље; примила га је нека наша рођака. Мени је убијено три стрица, два брата од стрица, сви су они били у организацији, сви су били Ирижани, неки су били богати, а неки не. Суђење је било у Иригу, седиште суда је било у Вуковару. Покретни преки суд је из Руме дошао у Ириг. Одлика тог времена је да упркос великим страдањима код људи у Срему није дошло до деморализације. Било је оптерећења, туге, страха, али није било издаје, дезертерства, ничега, људи су стисли зубе и продужили, у смислу прикључења борбеним јединицама онај део који је способан, а онај који није, подржавао је, хранио и другим средствима. Могло би се рећи да Срем нема другог примера таквог држања народа и такве велике погибије, а да је остао стојећи и одлучан да дође до мира под сопственим условима. То би било што се тиче 1942, односно офанзиве на Фрушку гору и њених последица.

Шта се даље дешавало, по чему памтите 1943?


Ја сам био командант бригаде. Та бригада је прва која је формирана у Срему. Остале су формиране у источној Босни. Ми смо у том делу ʼ43. године имали у јулу и августу 30-40 значајних акција и борби. [2] По значају, поред бригаде на територију Срема били су одреди, Подунавски, Босутски и Фрушкогорски, имали су борбене јединице до ранга батаљона, у неким ситуацијама су имале и више батаљона у свом саставу. Тог лета ми смо задали страх немачком становништву и усташким присталицама, пали се жито, Срем је горео, било је доста срушених возова, минираних пруга, напада, тада су нападана и већа места, напали смо Лаћарак, Ириг, Гргуревце, Купиново и још нека места. То је био покушај да се непријатељ са нашим већим снагама сабије само у гарнизоне дуж пруге и пута, а тако је и било. Ми смо то звали слободна територија а, фактички, она то и јесте била.


Важна специфичност је била да смо, када год смо били у прилици, ратовали ноћу; добар пример је био напад на Купиново. Почео је ноћу, проценио сам да можемо да издржимо да наставимо и у току дана. У току дана је дошло до велике интервенције из Пазове, Земуна, Београда, Митровице и Руме и онда смо морали да се повучемо. Имали смо доста губитака. Такође, никад нисмо ратовали у селу, то је био договор, принцип, најбоље би било да смо направили заседу у селу, заштићени у кућама, али је то била опасност због паљења села и евентуалног опкољавања.


Купиново је било битно зато што је тамо дошло до три покушаја препливавања четника у Срем. Она су била везана за офанзиву Немачке и усташке војске против партизана у Срему. Тај случај је био један велики притисак. Партизани су били наше борбене јединице, био је један батаљон, велики број бораца из Босне, дошли рањени па су прездравили, ту су се нашли. У тој офанзиви, пошто смо ми напустили, били смо обавештени да ће бити офанзива, југоисточни део Срема је био испражњен од партизана. Четници су синхронизовано са Немцима дошли у Купиново. Скупили народ око цркве. На брзину, команда на терену, која иначе нема војску, скупила реконвалесценте и још неке јединице које су биле близу. Ти четници су били прогоњени, један део је био прогоњен на Обедску бару, нико није изашао јер нису знали стазе. Крајем ʼ43. једна чета четника је прешла, наишла на наше борбене снаге и била разбијена са великим губицима, не зна се колико тачно, највећи део је страдао. Касније, ʼ44. године, негде између Јарка и Купинова односно Обедске баре, поново смо их одбили. Било је и покушаја четничке организације, и то још 1941. на 1942. Тада сам ја извео једну акцију ослобађања. Наиме, раније је био ухапшен један члан комитета, иначе мој брат од стрица, старији 10 година од мене. Том приликом, био је ослобођен и један калуђер из Беочина, он је живео у Београду и он се представио са инструкцијом. Представио се да припада четничком покрету. Једна група четника од њих седам је из Београда послата у Фрушку гору да организује јединице које би се бориле против партизана. Премда су то Немци организовали, они су неочекивано наишли на усташку патролу, око Бешенова, и ту је овај калуђер заробљен. Два четника су погинула и два су отишла у Фрушкогорски одред и биће откривена после два месеца јер су почели да агитују, дакле, били су мирни и нормално су се понашали, а онда се показало да су врбовали скојевце, а ти скојевци, који су били анархични, волели су да пију, одмах су рекли покојном Паји [3] о чему су им ови говорили. Они су тад изведени пред суд. Тај, претходно поменути четник нам је рекао да припада дринским четницима који су се придружили партизанима, учествовали су на страни оружане борбе против Немаца и ми смо му поверовали. Међутим, када смо се растали, било је снега, зима, крај децембра или јануар месец, нисмо били сигурни да и он треба да иде са нама. Кроз разговор смо сазнали да је био калуђер из беочинског манастира. Он је инсистирао да иде у Врдник, код познаника, а када смо га пустили, отишао је у немачки гарнизон у рудник и представио се и после два дана њега су Немци испратили на воз између Врдника и Руме и имао је легитимацију немачке команде, али неке веће непријатности нам није задавао сем чињенице да је Немцима ту ноћ рекао ко је учествовао у тој акцији, дакле, ко је ослобођен. [4] Поред тога, његове информације помогле су усташама да током акције чишћења снега изврше контролу међу младим симпатизерима нашег покрета. Та епизода говорила нам је доста о карактеру четничког покрета, али и о расположењу које је владало у Срему, поготово међу млађом популацијом.

Срем је био центар, када је реч о Војводини, али је био и веома важан у ширем смислу, за читаву Народноослободилачку борбу. Постојао је Покрајински комитет који се 1941. из разних околности распао и није функционисао, али кад су дошли робијаши, покренуто је питање обнове Покрајинског комитета, а ту је историјску улогу одиграо Веселинов, који је био активан, и са великим искуством стеченим током десетогодишње робије. Већ ʼ41, када су робијаши побегли, формиран је штаб или команда за Срем. Вељко Пауновић је био командант, а ʼ42. је комуникација са Врховним штабом довела до формирања привременог Главног штаба за Војводину, који је имао надлежности у смислу организације и командовања војском, као и сваки други штаб. Код нас, дакле, није било одлучивања од случаја до случаја, постављања и другог, било је све плански, под контролом и у сфери предвиђања. Ми смо имали, Срем је имао и ту карактеристику да је, због великог промета бораца и ратног материјала, све до ʼ44. био стално дефицитаран са наоружањем, па смо га стално отимали од непријатеља. Није било много домобрана, били су то углавном немачке и усташке војне јединице. Борба је трајала стално, чак смо имали и више пријављених бораца, односно оних који желе да дођу, него што смо могли да примимо, што смо имали оружја, то је био стални проблем. Та равнотежа је била кључни проблем. Мислим да је то био једини пример на тлу Југославије. На другим подручјима, ако је било проблема, они су били везани за број бораца, а не за количину наоружања и материјала. Ми до ʼ44. никада нисмо имали мобилизацију. Ко год је дошао у партизане дошао је добровољно. То је била права устаничка добровољачка војска.


Каква је била комуникација са источном Босном? Када сте напустили Срем и где сте се све борили?


Ја сам у источну Босну прешао у септембру ʼ43; велики транспорт су организовали Врховни и Покрајински штаб, а транспорт у смислу спровођења и борбеног обезбеђења био је у надлежности Главног штаба и Штаба бригаде који је једини имао ту војску и људе на терену. У том транспорту су учествовала два батаљона Фрушкогорског и Босутског одреда. Ја сам, то су неке околности, које можда нису толико значајне, у марту ʼ43, постављен за команданта Првог сремског одреда. Дотле сам ја био командант једног одреда у Срему, у саставу подунавских јединица. Пре мене, ту дужост је обављао Марко Камењар, а онда је био рањен па је прекомандован у Босну. Премда сам и ја био реконвалесцент, био сам постављен за команданта. У то време је постојао проблем између покрајинске надлежности и надлежности околних штабова Босне и Славоније. У једном тренутку, када је наша главнина отишла ʼ42. у Босну, ми смо били под командом Главног штаба Хрватске. Наша комуникација са Главним штабом Југославије није функционисала како треба, па је ради оперативног деловања била једно време под Главним штабом Хрватске. У марту 1943, пошто је то било актуелно и политички имало одређену тежину за даље дефинисање позиције покрајине и надлежности у командовању и руковођењу, Веселинов, Дороњски, Релић и ја и једна група бораца за обезбеђење, кренули смо у Главни штаб Хратске. Тада, у Славонији, командант источног дела партизанских снага у Хрватској био је Петар Драпшин. Била је офанзива, био је рањен. Мисија није успела. Ми смо дошли до Папука, упали смо у велику офанзиву и онда се коначно вратили у Срем, а у међувремену је Покрајински комитет успоставио контакт са Централним комитетом и Главним штабом и та ствар је рашчишћена. Пре тога је било спорно зашто смо главне снаге послали у источну Босну а не у Славонију, Хрватску, која је нама била надлежна у то време. То се брзо рашчиштило. Жарко [5] је написао једно објашњење, једно писмо, и питање је разјашњено. Кад смо се вратили, дошло је до великог прилива пријава бораца за одлазак у војску, а пошто то одреди нису могли да приме, дошло је до формирања бригада. У фебруару 1944. једна група од 400 добровољаца која је већ била послата у источну Босну, у саставу војвођанских јединица прикључила се формирању Треће бригаде, а мене су именовали да будем на челу.

[1] Операција „Фрушка гора“, у Срему позната као „Велика офанзива“, вођена је од 20. до 30. августа 1942. Био је то удружени напад усташких и немачких снага на Фрушку гору. Циљ напада била је ликвидација партизанских одреда присутних на планини. За детаљан опис офанзиве види: Oslobodilački rat naroda Jugoslavije: 1941‒1945. Књига 1, Београд 1963, 219–221. Подаци се могу пронаћи и у монографијама и мемоарским делима народних хероја.


[2] Крајем маја 1943. организован је и „Велики транспорт“, прелазак бораца и велике количине залиха из Срема у источну Босну. Одлука о транспорту донесена је услед велике исцрпљености бораца у Босни. Детаљније о транспорту: Oslobodilački rat naroda Jugoslavije: 1941‒1945. Књига 1, Београд 1963. Као знамење овом транспорту подигнут је импозантан парни споменик, Слобода. Један се налази на Фрушкој гори, недалеко од Иришког венца, а други у Семберији, у Горњој Трнови, недалеко од Угљевика. О овим споменицима види: Olga Мanojlović-Pintar, Arheologija sećanja, spomenici i identiteti u Srbiji 1918‒1989, Beograd 2014. 147–148.


[3] Мисли се на народног хероја Слободана Бајића Пају.


[4] Премда послератна историографија није забележила присуство четника у Војводини, те податке треба узети са резервом. Уопште, присуство четника у Војводини данас је тема интензивног истраживања, чији се резултати тек очекују. Неки историчари тврде да је, преко овог беочинског монаха, дошло до покушаја организације аутохтоно сремског четничког покрета.


[5] Мисли се на народног хероја Јована Веселинова Жарка.


#PetarMatic #Dule #Irig #drugisvetskirat #partizani #secanje

0 views

© 2018 by The Remembrance Society.

All rights reserved.

  • Black Facebook Icon

Proudly created with wix.com

Irig, Serbia

drustvosecanja@gmail.com