ČLANCI

ARTICLES

Search
  • Društvo sećanja

Петар Матић Дуле, последњи живи народни херој у Србији (трећи део)

Updated: Oct 5, 2018

Андрија Поповић, 4. април 2018. Разговор вођен крајем 2016. Комплетан интервју изашао као чланак у часопису Споменица историјског архива Срем, за 2017.


Наставак од 2. априла 2018.


Ослобођење Београда. Фотографија преузета са: vice.com

Шта се дешавало 1944?


Била је то веома тешка година. Што тада нисмо баш много разматрали, фронт са истока се приближавао овом простору и Немци су покушали у неколико наврата од фебруара па и у току лета и пре ослобођења Београда, са великим снагама да очисте Срем и то не како су до сада чистили, дакле да нас потисну да пређу преко њега, униште ако могу, него су ишли систематски, на неким просторима за које су добијали информације да су центри, као што су југоисточни Срем, Фрушка гора, западни део Босутске шуме итд. Те године, узгред, поново су се јавили четници за време офанзиве, а Немци су довели и свеже снаге за офанзиву и током пролећа и током лета, а касније у јесен већ нису имали довољно снага, већ су користили тај шљам што су имали. Мислим на колаборационисте, усташе и друге домаће издајнике. Пре него што ће почети офанзива, Немачка и усташка команда је ишла на темељито чишћење и проналажење база, склоништа, и неке су заиста открили, а већину нису; ишли су полако, пречишћавали, хапсили, убијали. Кад су завршили, у јуну рачунали су вероватно да су учинили оно што треба. Међутим, тада је у Срему било две бригаде, Шеста војвођанска и из ње је формирана Седма, јер је било много добровољаца, у Босутским шумама. Та офанзива која је вођена пред лето, у њој је учествовао Власовљев, командант издајничке руске војске. Власовљев корпус је учествовао у тој офанзиви, кад је прешао Босутске шуме, придружио се немачкој главнини а затим продужио у Славонију да води борбу и тамо се ваљда распао. Седма бригада, после њеног формирања месец-два дана била је потиснута од тог Власовљевог и немачке војске и била се повукла до Папука. Ја сам са Шестом бригадом маневрисао и остао у Срему. Када је настало затишје, са бригадом сам учествовао у бројним акцијама и борбама. Немци су 1944. у јулу формирали једну борбену групу од 7-8000 Немаца и почела је последња велика офанзива, названа „Житни цвет“. [1] Та офанзива нас је јако изненадила, ја сам био са бригадом на Фрушкој гори, главнина је била на широком долу и у том централном делу, а један део је био на Рохаљ базама. [2] Рано ујутру, тенкови, камиони и људство кренули су на нас. Ми смо посели ивицу шуме и дошло је до борбе, учествовао је батаљон Фрушкогорског одреда. Немци у почетку нису били баш активни, али је то била велика групација, тако да им је требало доста времена да маневришу и да се поставе. Начин на који се група појавила и дејствовала је био другачији од ранијих поступака. Формирана је група која је на једном малом простору требала да изврши пробој и да нас разбије. То је било синхронизовано са усташко-домобранским јединицама са Петроварадина и из околине. Те снаге су дошле и продрле су са североистока и севера Фрушке горе на то наше средиште. Борба је вођена целог дана, а и предвече, докле год је било видно. Одржао сам хитан састанак са тим мојим сарадницима. Договорили смо се да ја са једним батаљоном извршим пробој. Пре тога сам, још ујутру, наредио да онај батаљон са Рохаљ база дође и тај батаљон је био обавештен о плановима. До тада је цеста Митровица‒Дунав већ била поседнута од стране Немаца. Борба која је уследила била је изузетно жестока. Ипак је батаљон успео да се пробије у неком делу, извршен је јуриш у одсудном тренутку. Моменат је био изузетно драматичан, јер су немачко-усташке снаге од Беочина и Петроварадина дошле у центар нашег логора, ту је била нека мала гурпа, пре свега санитет, мала администрација и комесар бригаде и они су имали срећу да су на време запазили и склонили се. Ја сам са батаљоном требао да изађем из Фуршке горе и да идем Немцима иза леђа, да од Бешенова ударим са леђа. У том драматичном моменту, батаљон, чији је командант био Илија Роман, иначе помало живац али све у свему фин човек и добар командант. Он је са батаљоном извршио јуриш и разбио ту непријатељску групацију која је дошла у логор Широки дол и заробио неколико тешких митраљеза и много штошта; у ствари ови су побегли, а све то ја нисам знао и било је хоћемо ли напасти или нећемо и одлучио сам да нападнемо. Немци нису били неопрезни и тај наш покушај да их нападнемо с леђа није баш успео; ту су били тенкови и са том групом тенкова су нас открили, иако смо ми ишли кроз шуму и провлачили се кроз шипражје. Дошло је до борбе и није било шансе да нешто урадимо, ја сам у једној групи која је ишла са мном, а то је био стрељачки строј, налетео на жесток отпор јер су нас помало изненадили и осули паљбу тенковским митраљезима. Тада сам ја био рањен, погинуло је десетак људи, неки су били рањени, остали део батаљона је био у борбеном стању, није одступао, онда сам наредио да се батаљон повуче. Био сам рањен у груди, а неколико њих поред мене су одмах били убијени. Међутим, Немци нису тог дана даље напредовали, премда је тај батаљон, који је био први на удару и дошао до непријатељске групација скоро разбијен, Немци нису успели да се пробију у Фрушку гору и да потисну бригаду и затим да је у целости разбију, како су планирали. Воја Живановић, првоборац и командант, који је иначе живео у Земуну, преузео је команду. Сутрадан је та групација поново покушала да разбије бригаду, али је она била тако постављена да нису могли ништа и сутрадан се поменута групација повукла. Однели су ме у Јазак кад сам био рањен, изгубио сам доста крви, био сам без свести. За мене ту нема много драме. Немци нису успели, имали смо значајне губитке и борба је настављена сутрадан. Немци су се увече повукли. У Јаску су ме превили и после неколико дана ја сам отишао са једном борбеном јединицом у југоисточни Срем у Прхово и тамо сам се лечио и тамо су по мене дошли авионом.


После великих мука, Главни штаб је успео да обезбеди да нам Енглези пошаљу неког оружја, а нама је било јако важно противтенковско наоружање, као и експлозив. Нису ни они имали доста, а припремало се отварање западног фронта итд. О томе се почело говорити још почетком 1944. Први аеродром је изграђен – импровизован код Карловчића. Тада је под командом Врховног штаба и савезничке команде договорено да се рањеници пошаљу у Италију. Имали смо много губитака у Срему и у читавој Војводини. Дванаести корпус је био у тешкој ситуацији. Наиме, 13. СС дивизија била је ангажована у борбама. То је била велика дивизија од око 20.000 људи, а послата са циљем да уништи читав 12. корпус.[3] Срећом, то се није десило, али било је великих губитака, Врховни штаб је интервенисао и добио сагласност да авиони пођу, да прихвате један део рањеника, а и да дођу у Срем да из Срема однесу одређен број рањеника. Аеродром је заправо била велика ливада, пашњак. Са тог аеродорма сам ја однет у Италију. Било нас је 150-200, касније су долазили у више наврата и носили рањенике из Срема. Грума, Гравина, јужна Италија, ту је била војна болница Народноослободилачке војске коју су савезници прихватили и организовали. У Италији сам оперисан, један метак је све то време остао испод лопатице и извађен је тек у Италији. Кад сам прездравио, добио сам наређење да дођем у Врховни штаб, затим да идем у Србију, где се тада формирало пет дивизија. Био сам мало забринут, али пре свега радостан, јер ћу ићи у делове које нисам познавао; помало ме је бринуло како ћу се снаћи, јер ја сам тамо требао да будем један од команданата. У том штабу је био Никола Петровић, инжењер, стари члан ЦК, једно време је после рата био и у Паризу. Он се још тада састајао са Титом, он је имао комуникацију са Покрајинским комитетом и он је јавио да сам ја у Врховном штабу и да ћу ићи на југ. Из Покрајинског комитета, из Главног штаба Војводине, дошао је, међутим, захтев да ме врате у Војводину. Ја сам се почетком септембра месеца вратио у Срем. Тај повратак је био везан за долазак Косте Нађа за команданта Главног штаба Војводине и ја сам с њим дошао у Врховни штаб и одатле смо кренули заједно. Тада смо слетели у Шуљам, на аеродром. То је био период када су домобрани почели масовно да се предају. Мала епизода, када се спустио авион, Коста каже мени: „Хајде ти напред, ти бар познајеш људе“. Кад су отворили врата, ја сам видео неколико стотина људи, сви у домобранским униформама. У том тренутку, мислио сам да је клопка, срећом, неко је од партизана викао Лалу Бељанског. Кад је он викнуо: „Лало долази“, ја сам схватио да ипак није замка и да су то заправо заробљеници. Иначе, Лала је био мајка партизана, он је био робијаш читавих десет година, он је много допринео да се ствар развија како треба. Они су одмах прихватили Косту као човека који је већ експониран и на гласу као познати командант у Крајини и Босни. Било им је драго да је такав човек преузео команду. Тада сам ја опет именован од Главног штаба Војводине за команданта снага које се налазе у Срему, а то је било у предвечерје борбе за Београд. Од септембра, главнина је из западних делова кретала према истоку. Ту је било доста јединица, одреди су били прерасподељени у бригаде, одреди су такође веома нарасли, ту су биле 7, 8, 9, 10. и 11. бригада. Још пре него што сам поново дошао у Срем, главне снаге приближавале су се Београду, наређено је да се пошаље Шеста бригада, у којој сам ја био рањен ʼ44. године, она је ушла у састав 36. војвођанске дивизије. Она се са том великом немачком групацијом борила јужно од Београда а ове, поменуте снаге су биле распоређене у Босутским шумама, на Фрушкој гори и у источном делу Срема. Ми смо се ангажовали у два смера, један је да спречимо колоне из Београда које су се кретале преко Срема, да их тучемо и спречавамо, али углавном није ишла регуларна војска, него неко помоћно обезбеђење и снабедевање, и ту је било мање-више сваки дан борби на релацији Сремска Митровица – Фрушка гора. Онда сам ја наредио да дође једна бригада из Босутских шума, да нападнемо Врдник јер смо проценили да је и то немачка комбинација (план), на линији Врдник‒Рума–Буђановци–Сава, да организују линију. Ту је била пруга Врдик‒Рума, а ту су били бетонски бункери већ изграђени, спремни за тешке борбе и дуге опсаде. Напали смо Врдник, са циљем да гарнизон Врдник ликвидирамо у потпуности. Борбе су трајале два дана. Успели смо да извршимо задатак. Онда је уследио један дан предаха. Главна немачка команда за те снаге, које су биле у Срему, формирала је групу да освоји Врдник, да ту линију задржи. Борба је трајала цео дан, Немци нису успели. Наше снаге су одбиле немачке снаге, та линија се одржала. Ми то тада нисмо знали, али смо по логици рачунали. Наиме, једна бригада је била на Сави, према Купинову па према Земуну, за прихват наших снага. Једна је била на Дунаву, она је у једном тренутку затајила, имали смо проблема. Док је трајала борба за Београд, било је сваког дана борби и на деловима фронта у Срему. Кад се то завршило, те јединице су ушле у састав Треће армије, Коста је постављен за команданта, формирана је 51. дивизија. [4]

По чему памтите крај рата? Како сте и када отишли у Москву?


Ускоро, ја сам добио бефел да идем на школовање у Москву. То је група од 15 нас из целе Југославије. Радослав Мишко Војић, што је био командант 36. дивизије, и ја и из сваке наше републике је било одређених људи, дакле, укупно петнаест. Тамо сам био око годину дана, завршили смо школу, вратили се. Тада је био мир. Био сам сведок дана победе у Москви, те успомене пратиће ме док сам жив. Почеле су снаге из Европе да се враћају за параду победе у Москви, било је то нешто што се више не може видети. Народ из разних крајева, на главној железничкој станици, види се одушевљење победом, али и туга, јер је велики број дошао, а велики и није, јер су многи борци погинули. Ту сцену сам видео и она је оставила утисак који се памти и који се не може заборавити. Било је то 9. маја 1945.


Како је текла Ваша каријера после рата?


Завршио сам редовну ЈНА академију и курс ратне школе, била је то допуна за ове што су већ нешто знали, упркос нашим ратним искуствима, била је то тешка школа. После сам био распоређен за команданта Педесет и прве војвођанске дивизије, у Смедереву, али она се брзо расформирала, па сам премештен за команданта Четврте крајишке дивизије у Ваљеву, тамо сам се оженио. Био сам у Струмици кад је био рат у Грчкој, тада сам ноћу пробуђен да идем за команданта дивизије. Била је то поприлично драматична ситуација. Мир је ипак сачуван. [5]


Касније, 1948, имао сам ангажман да са нашим људима, мојим друговима, разговарам, да њихово опредељење утврдим и разбијем њихове сумње. Борба са ИБ-ом није била идејна борба, ту је било више питање политике и то је штета. За нас у војсци, међутим, питање је било јасно. Проблем је био: хоћеш ли ти бранити своју земљу? Земљу коју смо ми стварали, гинули за њу, а одједном смо постали потенцијални издајници. Ја сам у том периоду био распоређен у главну инспекцију коју је формирао лично Тито. Ту инспекцију чинила је једна мала групација од 50-ак људи, од тога 4-5 генерала, која је имала задатак да организује напоре целог система, односно да се у случају рата што пре активирају постојеће јединице, као и да се формирају нови борбени састави. Да се бори са тенковима и авијацијом на простору Бачке, Баната и Срема, та опасност је у том тренутку била реална. Тито је правио разне дипломатске потезе, говорио је о нападу, али се данас и не зна да је на мађарској граници погинуло скоро 3000 наших граничара. Једна тенковска и једна пешадијска армија биле су развијене према нама, једна руска и једна румунска. Мало се о томе зна и мало се и прича, званично, о томе се није смело у јавности. Главно питање је било око те борбе са оклопним јединицама у равници. Ја сам био сведок и учесник тих припрема. Ми смо формирали пет противтенковскиг бригада, неколико одреда против тенкова само у Срему, неколико дивизија на тлу Војводине, 10, 11. и 12. дивизија већ су биле на терену. Ваљда су Руси проценили да се ми не шалимо, цео Банат, Бачку и Срем покрили смо партизанима и наши најбољи команданти су били на челу тих јединица.


Народни херој Анка Матић је била Ваша сестра?


Тако је, Анка Матић је моја сестра од рођеног стрица. Она је била у 36. дивизији и учествовала је у многим борбама, укључујући и борбу за Београд. Погинула је негде између Обреновца и Београда. Анка је била средњег раста, мало пунија, била је комесар батаљона, уживала је велико поштовање бораца. Током борбе за Београд, део немачке војске се пробио преко Авале, односно јужно од Авале. Анкина јединица је поднела сву снагу тог удара. Када је пукао део нашег фронта, она је са борцима кренула према тенковима са бомбама у рукама и ту је и погинула. Настрадала је у борби са оклопним јединицама, али су и тенкови задржани, прошла је само пешадија. Њен отац, мој стриц, имао је шесторо деце, два сина и четири ћерке. Три ћерке су биле у партизанима, Анка је била најмлађа од сестара које су се придружиле борцима. Моја браћа од стрица су били у партизанима, били су рањавани, али су остали живи. Тај мој стриц је пре рата био познат у Иригу још и боље. Он је пред тај покретни преки суд неких десетак дана изашао на пијацу нешто да купи, а њега су пратили и обавестили Руму, а то је све било раније договорено и, кад се нашао испред општинске зграде, насред цесте Бауер га је, са аутомобилом и неколико немачких часника, убио, директно, насред улице, усред дана, било је ту света. Сви остали, осим једне сестре чији је муж био у партизанима, сви остали су били у партизанима и супруга и ове две ћерке и она трећа која је била у Карловцима али је ʼ43. побегла у Ириг, била је партизанка. Следећи стричеви, један је у рацији био убијен, још један је убијен и два брата од стрица итд. Нас је деветоро било у партизанима, четворо је погинуло, остали су остали живи, сви су били рањени.


Са Ваше тачке гледишта, шта данас значи антифашизам?


Тешко је рећи шта значи. У неко време је значио нешто, сад не значи ништа. Код људи то је различито, код оних који поштују борбу за слободу, код њих то нешто значи, а код других не значи ништа. Ја сам то прихватио, импоновало ми је и нисам имао неке дилеме итд. Не верујем да је ико од оних који мене знају из рата да је могао нешто да каже, нешто из неке злобе. Ја сам се нормално понашао, никад ако само могао нисам исказао, ја сам осећао да је то моје приватно и чак нисам ни волео да причам о томе, има људи добронамерних па хоће ово-оно, није ми било пријатно. То се десило што је део неке друштвене норме, део тих људи што су проглашени за хероје заслужило, ја се нисам борио да будем херој него зато што сам имао свест да се треба борити. Чинио сам то и онда кад сам располагао са делом људи под мојом командом да буду што бољи што примернији.


Био сам командант параде, али не могу да кажем које, било је то ʼ63. или ʼ64. године. На тој паради су први пут биле ракете, али сам заборавио. Нисам ни придавао томе пажњу, био сам поносан што сам одређен за команданта, јер нису сви били у прилици да буду одређени. Ја сам то примио као нешто што је елеменат признања, поверења, али и део функције. Био сам војник, надам се не рђав.


На неке су ме после звали, на неке нису, задржао сам право да бојкотујем ову власт. Не зато што није по мом укусу него зато што је нешто што је страно. Могу да кажем да сам био само једном или два пута када су то Руси обележавали из поштовања. Иначе ни код њих не идем. То је све, трудио сам се у животу колико је то било могуће да будем у оквиру нормалних људи, не знам колико сам успео.


Код дела народа свест о томе за шта смо се борили још увек је присутна, а код владајућих структура тога, изгледа, нема. Хоћели се то мењати или неће, нисам сигуран да хоће, нада остаје, волео бих да се мења. Нас има још двоје-троје народних хероја који смо живи, а ја сам можда једини који сам покретан. Ако се узме реално време у којем живимо и односи који владају у свету, онда ту перспективе нема, ми имамо више разлога за страх да ћемо можда у недалекој будућности ући у један страшан рат, ако разум не преовлада и не дође до неког споразума. Део народа или држава, ових патуљастих, као што смо ми, први ће настрадати. Ови око нас и ови мало већи... то је све туга.

[1] Офанзива „Житни цвет (Kornblum)“ организована је од краја јуна до краја јула 1944. у више фаза. Пошто је непријатељска сила била надмоћна, дошло је до значајних маневара партизанских одреда. Прво са Фрушке горе у Босутске шуме, затим је дошло до одвајања, део се вратио на брдо, а део је прешао у Славонију. Немци нису успели да униште партизанску главнину, али су похарали многа места у Срему. Партизани су у герилским акцијама нанели велику штету комуникацији Београд–Загреб и немачким гарнизонима у селима западног Срема. Види: Oslobodilački rat naroda Jugoslavije: 1941‒1945. Књига 2, Београд 1965. 193–195.


[2] Код села Дивоша.


[3] 12. ударни корпус формиран је 1. априла 1944. а у његов састав ушле су и 16. и 36. војвођанска дивизија.


[4] Види: Sreten Savić Kolja, 51. Vojvođanska Divizija, Beograd 1974.


[5] Грчки грађански рат вођен је од 1946. до 1949. Током сукоба, Југославија је подржавала комунистичке борце. Види: C. M. Woodhouse, The Struggle for Greece 1941–1949, London 2002.


#petarmatic #dule #drugisvetskirat #jugoslavija #irig #secanje

0 views

© 2018 by The Remembrance Society.

All rights reserved.

  • Black Facebook Icon

Proudly created with wix.com

Irig, Serbia

drustvosecanja@gmail.com