ČLANCI

ARTICLES

Search
  • Društvo sećanja

Nepopularno mišljenje

Updated: Jun 10, 2018

Filip Mitričević, 17. mart 2018.

Tekst predstavlja izvode iz izlaganja Filipa Mitričevića i Andrije Popovića na naučnim konferencijama održanim marta 2017. u Beogradu, i novembra 2017. u Segedinu.


Kratki 20. vek, kako ga je definisao Erik Hobsbaum, bio je vek ideologija. Tokom većeg dela ovog stoleća dešavali su se sukobi koji su u svom korenu imali neku vrstu ideologije. Tenzije i dogme odredili su razvojni put mnogih nacija. Iako su se javljale u različitim formama, i leva i desna ideologija su najčešće bili vrlo jasno definisani politički i filozofski termini. I svaka na svoj način, bile su inspirišuće za mase.


Početak 21. veka doveo je pod svetlost reflektora neke nove procese. Na prvi pogled, ideologija je stavljena sa strane. Rudimentarni ostaci „starih dvadesetovekovnih režima“, kako se znaju nazivati, daju se primetiti iz određenog ugla gledanja. A zapravo, mi živimo u dobu koje je zahvaćeno ničim drugim do ideološkim konverzijama koje sa sobom, nužno, povlače i promenu kolektivnog identiteta.


Jedna od najzanimljivijih tema današnjice je istorijski revizionizam događaja iz 20. veka, vrlo aktuelna iz dana u dan. Legitimizacije i identifikacije sa određenim političkim idejama i režimima promenom karaktera nekog istorijskog događaja su postali sveprisutni. Na prostorima bivše Jugoslavije ovaj revizionizam poprima neke vrlo jedinstvene i zanimljive forme. A nekada su te promene toliko radikalne da izazivaju vrlo ozbiljne krize identiteta.

Par decenija nakon njegovog završetka, Drugi svetski rat je posmatran kao vreme velike borbe južnoslovenskih naroda da se oslobode od fašističke okupacije. Ovo vreme je viđeno kao trenutak u kome su bratski narodi pohrlili u borbu protiv okupacione sile u jedinstvenom frontu. Hrvatski istoričar, Vjekoslav Perica, naziva ovaj „odbrambeni i pravedni rat za slobodu“ najvećim događajem u istoriji južnoslovenskih naroda i nacija. I zaista, ta predstava skore prošlosti bila je glorifikovana i oblikovana u mitski narativ koji je postao kičma jugoslovenskog identiteta. Međutim, ta glorifikacija je često prevazilazila meru, kako navodi Perica. No, nikada bez pokrića u istini. A onda je došlo vreme kada je tu kičmu jugoslovenskog identiteta trebalo slomiti, uvodeći novi „stari“ ili „originalni“ identitet. Tako, post-jugoslovenske države su se okrenule mitomaniji pre-modernih etničkih mitoloških narativa.


Paralela koje Entoni Smit povlači između antičke drame Kralj Edip i nacionalističe potrebe za nalaženjem dubokog korena svog identiteta vrlo je primenjiva i ovom slučaju. Kao što je i kralj Tebe (tragajući za esencijom svog ličnog identiteta) počeo da uništava mnogo toga stvorenog tokom godina, tako su i Srbi, Hrvati i svi ostali u Jugoslaviji uništili sve ono što ih je decenijama činilo time što jesu dok su živeli u zajedničkoj državi.


Za naivnog posmatrača ova promena se čini naglom. Ipak, ideja antifašizma je sistematično menjana i gurana sa scene. Najrazličitiji nacionalistički pokreti koji prisvajaju neku formu antifašističke konotacije pokušavaju da popune prazninu sopstvene istorijske nekonzistentnosti. Tako, moramo se zapitati da li ideja antifašizma ima ikakvu budućnost na Balkanu i šta nam predstoji?


Zašto smo svedoci dekonstrukcije antifašističkih narativa koja je toliko izražena? Šta je ona uspela da učini do sad?

Moramo pokušati da dodjemo bar do nekih odgovora.


Na Iriškom Vencu, na Fruškoj gori, nalazi se spomenik Sloboda. Podignut između 1950. i 1951. godine po projektu jugoslovenskog arhitekte i skulptora Sreten Stojanovića. Trenutak podizanja spomenika doprineo je umnogome njegovoj poruci i čitavoj simbolici. Uticaj krize Informbiroa 1948. je ostavio svoj pečat na njemu. Visoki centralni obelisk okružuju reljefi sa scenama radnika, seljaka i partizanskih boraca ujedinjenih u borbi i stradanju iskazujući ideološko i idejno jedinstvo protiv svakog neprijatelja (pa čak i protiv SSSR, ako treba). Lokalizacija spomenika je jednako važna jer je Fruška gora bila poprište antifašističkog otpora tokom sve četiri godine rata.


Vršeći istraživanje za izlaganje na naučnoj konferenciji ispitali smo potencijalne razlike između generacija koje su odrastale i obrazovane u različitim okolnostima. Upitnik je sproveden u dve starosne grupe, onoj između 15 i 25, i onoj starijoj od 25 godina. Granica je postavljena na onima rođenim 1992. godine, prvoj kalendarskoj godini u kojoj SFRJ više nije bilo. Naravno, ne postoji velika razlika između onih rođenih 1990. i 1994, tako da je ova granica više psihološka. No, rezultati su bili zapanjujući. I vrlo poražavajući, uz to. Sprovedena je u regionu ne dalje od 50 kilometara od spomenika, među stanovnicima Iriga, Novog Sada, Sremske Mitrovice, itd.

Od 324 osobe ispod 25 godina, samo 14,8% njih je znalo čemu je spomenik posvećen, 10,2% njih ga je posetilo, a 0,9% mu zna ime. Najuznemirujući podatak je da čak 47,2% ispitanika smatra da je Jugoslavija izašla iz Drugog svetskog rata na strani zemalja gubitnica, dok skoro još 30% kao odgovor navodi da ne zna. Doduše, 88% njih je definisalo fašizam kao negativnu pojavu, ali je isto tako 76,8% njih okarakterisalo sopstveno znanje o temi kao nedovoljno. Samo 9,3% je odgovorilo da je u Sremu postojao antifašistički pokret, ali je tek 2,8% znalo da odgovori koji je pokret bio u pitanju. Šta je glavni razlog za ovako nešto? To je pitanje koje podrazumeva znatno kompleksniji odgovor. Ipak, pokušali smo da ubodemo bar jednu slabu tačku. Kada su pitani koji je njihov glavni izvor znanja o zadatoj temi, 36,1% njih je navelo internet. Na to, 8,3% njih je navelo porodicu, 9,3% je prepoznalo neku vrstu organizacija kao izvor znanja, dok je (samo) 46,3% navelo školu. Kada to uporedimo sa grupom starijom od 25, dobijamo potencijalni odgovor. Od 123 osobe, 78% je navelo školu kao glavni izvor znanja. 95,1% je identifikovalo fašizam kao negativnu pojavu. Čak 85,4% je znalo čemu je Sloboda posvećena, dok je impresivnih 34,1% znalo pravo ime spomenika. Njih 83% je reklo da je Jugoslavija iz rata izašla na strani pobednika, a svi su znali da je u Sremu tokom rata delovao partizanski pokret.


Očigledno, ovaj spomenik (a i drugi) nema svoju svrhu postojanja u trenutnom poretku stvari. Prepušten je zaboravu i propadanju. Iako je to propadanje na fizičkom nivou trenutno zaustavljeno procesom renoviranja, moramo se zapitati kako da zaustavimo proces zaboravljanja? Zašto je slavljenje heroja postalo suvišno? Na čemu je bazirana naša slika boraca protiv fašizma? Da li je moguće prekrajati istoriju i zameniti je fikcijom? Politička pozadina čitavog procesa je vrlo očigledna. Krajem prošlog veka izvršena je trenutna denuncijacija evropskog socijalizma. Varšavski pakt je rasformiran, i neke zemlje su prestale da postoje. Iako Jugoslavija nije bila članica pomenutog pakta i iako je bila jedina zemlja istočne Evrope u koju socijalizam nije došao na ruskom tenku, ona je podelila njegovu sudbinu. Ali na mnogo krvaviji način.


Svi jugoslovenski uspesi – uključujući i najveći, antifašističku borbu – odjednom su postali nešto loše.

Istorija se menja u skladu sa potrebama propagatora novog-starog srpskog identiteta koji se danas asocira sa nekim pokretima aktivnim u periodu od 1941. do 1945. godine i čiji je antifašistički karakter, u najbolju ruku, upitan. Preko tih pokreta, taj identitet se povezuje sa srpskim kraljevinama 19. i 20. veka, a čak i sa srpskom srednjovekovnom državom. U tom srpskom zondervegu nema mesta za partizanski pokret. Srpska istoriografija, kultura čak, a ponajviše politika (kako u Srbiji, tako i u Republici Srpskoj), pokušavaju da prikažu partizanski pokret kao skretanje sa istinskog istorijskog puta. Novi identitet ne trpi internacionalizam, bratstvo među južnoslovenskim narodima i njihovu zajedničku borbu protiv fašizma. Zato Sloboda, i svi ostali spomenici nemaju svoje mesto u našem sećanju, kulturi pamćenja, a ni u našim udžbenicima istorije. Kada je jugoslovenska antifašistička mitologija u pitanju, jednostavno moramo uvažiti da ona nije nastala na (ne)istorijskom mitu. Ona je bila sistem, vrlo pažljivo građen godinama, sa svrhom što efikasnijeg usvajanja prošlosti. Hrabri ratnici od krvi i mesa su transformisani u tipične socijalističke kamene spomenike oštrih ivica. Nekada i van razumske mere. Ali ti spomenici su podignuti sa ciljem podrške određenim idejama i vrednostima. I ono što je najvažnije u tome je upravo to da je istorijska podloga bila validna, da je antifašistička esencija bila netaknuta.


Rezultati današnjih (ne)aktivnosti vrlo je očigledan iz rezultata naše ankete. Ali, da li je sve sistematično uništeno? Ili je možda sve posledica prostog nemara? Vjekoslav Perica, takođe, krivi delimično i režim na vlasti od 1945. do 1990. godine. Komunistički režim je jednostavno bio do te mere posvećen divljenju sopstvenim delima da je to preraslo u sakralizaciju politike. No, kultura sećanja je trpela od mnogih faktora, nekih vrlo namernih, i nekih sasvim nenamernih. Iako je tačno da su rezultati ankete za grupaciju ispod 25 godina poražavajući, oni nisu ti koji su donosioci odluka u ovoj državi. Oni preko 25 koji su imali mnogo bolje rezultate su ti. Očigledno, moramo jako dobro analizirati obrazovne programe i udžbenike, između ostalog. Na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, postoje mnogi odgovori. Kako Olga Manojlović-Pintar navodi, izgubili smo sposobnost i veru u objektivnu interpretaciju činjenica, onakvih kakve su. Konačni zaključak svega može biti da je ovo, kao što smo rekli, vrlo nameran – sa elementima nenamernog – damnatio memoriae izvedenog od strane post-socijalističkog i, očigledno, post-antifašističkog društva. Samo tada, reči Ivana Čolovića sijaju najsjajnije, kada kaže da mi danas znamo da je taj identitet stvar izbora, političke volje, konstrukcije i strategije, i ne samo set fatalnih ograničenja, već više širok spektar prilika za države, njihove narode i njihove vođe da odaberu kada se pitaju šta će načiniti od sebe.


#antifasizam #drugisvetskirat #srbija #spomenik #partizani

81 views1 comment

© 2018 by The Remembrance Society.

All rights reserved.

  • Black Facebook Icon

Proudly created with wix.com

Irig, Serbia

drustvosecanja@gmail.com